Moja egzotična ljubav

Probudila sam se u vreme u koje se inače budim, kad je sat otkucao šest. Vani je bilo mračno i tek je pokoji tračak sunca dopirao do mojih očnih jabučica. Okrenuh se na drugu stranu i pogledah u svog muškarca. Disao je ujednačeno, tiho i pravilno. Na licu je imao neutralni izraz, ali bio je tako lep. I posle deset godina braka, i dalje mi je njegovo lice jednako dugo držalo pažnju. Pogledom sam ispratila okvire njegovog lica, nosa i očiju onako kako to inače radim kad god smo u fazi mirovanja, usne mi se razvukoše u osmeh i zaljubih se po ko zna koji put. Moj poljubac ga je probudio i tiho začuh: ‘Dobro jutro, ljubavi’.

Ovo jutro obećava, pomislih u sebi.

Trebalo mi je gotovo dva sata da ispunim svoje male, jutarnje rituale. Da popijem šolju kafe, prelistam koju stranicu časopisa i spremim za posao. No, ovoga jutra sam sve to radila sa lakoćom. Čak sam i ranije stigla do posla i zaobišla gradsku gužvu.
Otkako sam udata, radim u školi na drugom kraju grada i putujem pola sata, ali, nećete mi verovati, moj posao je nešto u čemu zaista uživam. Parkirala sam se na uobičajenom mestu i pri izlasku iz auta naleteh na kolegu. Pogledao me je i prišao da se pozdravi.
- Dobar dan, koleginice, poranili smo od jutros, mogli smo čak i parking mesto odabrati’, reče on kroz smeh.
- Ne znam šta je u pitanju, kolega, ali ovakav početak zaista nagoveštava jedan uspešan dan, nadam se najboljem.

- Pa, Vi zračite osmehom ovoga jutra. Jel’ to takođe posledica blagovremenog nalaženja mesta za parkiranje, ili…?!
- Bojim se da nije samo to u pitanju, ali hvala… Nasmejah se i ja, i pomislih na svog muškarca…
Onaj trenutak od jutros je ono što će mi danas držati osmeh na licu, u to sam sigurna, Još jednom premotah film u glavi i oštrom potpeticom zakoračih u učionicu. Dan je odlično počeo.

Ni nove lekcije, ni mnogo dece, ni sastanak sa direktorom na kraju radnog vremena nisu mogli da pokvare moj unutrašnji osećaj sklada. Sastanak je bio naporan, pun pitanja bez odgovora, pun informacija koje, ni kad se sve skupe u jednu celinu, zaista ne rešavaju ni deo problema koji se nalaze unutar svake obrazovne ustanove, ali makar smo pokrenuli lavinu. Problem se ne rešava tako što o njemu ćutiš, već tako što polemišeš o potencijalnom načinu njegovog rešavanja i to je dobar znak. Napustila sam školu pre podneva i požurila, kako bih uspela obaviti kupovinu i završiti ostatak obaveza pre ručka.

Čekala sam ga. Vreme je prolazilo, ja sam već počela da odrađujem ostatak stvari koje sam imala. Obukla sam široke, udobne pidžame, vezala pundju na glavi kako mi kosa ne bi smetala i uklonila suvišnu šminku kako mi ne bi osušila lice. Još sam davno planirala da preuredim ostavu koju imamo, oslobodim se suvišnih stvari i dovedem sve na svoje mesto i uputila sam se tamo. Sređivala police, redjala stvari, bacala sve što nam nije više od koristi i brisala ono što jeste. Ni ne skontah koliko je vremena prošlo, kad ugledah njega na vratima. Ručak se davno ohladio, kasnio je dobrih dva sata. Tupo je prošao, javio se i otišao da podgreje ručak. Za mene je dan bio završen.
Pretpostavljam da znate i zašto.

Ako govorimo o osećanjima, apsolutno svima nam je potrebna pažnja! Žene to ne kriju, a muškarci koji kažu da ne, lažu. Potreban ti je osećaj da neko brine o tebi, da si nekome potreban i da si nekome promenio život. Na kraju krajeva, ta potreba je sasvim prirodna, jer je prozrukovana majčinskom brigom koja traje od samog trenutka tvog rođenja, sve dok ona postoji u tvom životu.
Vodite računa o ljudima koji su vam važni, ne zato što oni to trenutno jesu, nego zato što i onda kad vama prestanu biti važni, nekome će ostati ili postati važni, a vi ćete ih izgubiti. Kao što grejete ručak, podgrevajte i svoju ljubav. 

Ja znam da mnogo vremena provedenog s nekim dovodi do toga da taj neko postane ‘običan’, ali ne dozvolite da vas to zavara. Ma koliko da je običan u vašim očima, nekome će uvek biti egzotičan.
Realna je činjenica je da Bahami ne prestaju da budu egzotični ukoliko tamo živite. :)

Zaljubljujte se više puta u ono što volite, negujte i održavajte osećaj i iako izlapi s vremena na vreme, vraćajte ga opet. I ne ćutute!
Kad vam zafali reči, pokušajte da svoje voljene pogledate očima drugih ljudi, da se podsetite trenutka kako je vama nepoznat izgledao…
Razmislite o tome, setite se vaših početaka i ne zaboravite, mnogo tišine može da vam učini trenutak najlepšim na svetu, ali isto može da bude pokazatelj da ste izgubili nit sa onim koga volite i nekim ko vas voli!

Ps. To ‘voli’  će kroz neko vreme biti pisano u prošlom vremenu i biće neko ko vas je ‘voleo'. Zvuči loše, zar ne?! ;)

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Snaga vere

Verujem… Da poreklo, vaspitanje i okolnosti možda utiču na tebe, ali samo si ti odgovoran za ono sto si postao.

Verujem.... Da treba osetiti poraz na svojoj koži. Jedino ćeš tada naučiti da ceniš pobedu. 

Verujem… Da ćeš s vremena na vreme biti povredjen, ali to treba oprostiti, ljudi su grešna bića i stvorena su da uče na greškama, a ne da foliraju savršenstvo.

Verujem… Da iskreno prijateljstvo traje čak i na najvećim udaljenostima. Isto važi i za pravu ljubav. Prave stvari odolevaju razmerama, vremenu i bilo kakvoj logici.

Verujem… Da treba vremena i upornosti da postaneš osoba koja želiš biti. Ništa ne dolazi samo od sebe.

Verujem… Da dragim ljudima svakodnevno treba govoriti koliko ti znače. Svaki dan može biti poslednji da ih vidiš.

Verujem… Da trebaš nastaviti još dugo nakon što pomisliš da više ne možeš. Često se desi da vrata otvara poslednji ključ.

Verujem… Da si sam odgovoran za to kako se osecaš. Osećaj nadolazi nakon tvoje odluke da nešto uradiš. Ili ne. 

Verujem… Da ili ti kontrolišeš svoj stav ili on kontroliše tebe.

Verujem… Da treba biti hrabar i raditi ono što misliš da je najbolje za tebe, bez obzira na posledice ili stav koji drugi imaju o tome. Lakše je kajati se za nešto što si uradio nego što nisi.

Verujem… Da emotivna zrelost potiče od iskustva s nečim, ili neiskustva. Broj rodjendana nema veze s tim.

Verujem… Da nije uvek dovoljno da ti drugi oproste tvoje greške. Ponekad moraš oprostiti sam sebi.

Verujem… Da dvoje ljudi može nešto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Sve zavisi od perspektive iz koje nešto posmatraš.

Verujem… Da diplome na zidu ne pokazuju tvoju pravu vrednost. Obrazovanje nije merilo uspeha, jer fakultete ne završavaju pametni, nego uporni.

Verujem… Da je mudrost najmoćnije oružje, samo ukoliko znaš pravilno da ga koristiš.

Verujem… Da je život dragoceniji, mnogo dragoceniji nego što to novac ikada može postati.

Verujem... Da je kvantitet postao bitniji od kvaliteta. Nisu loša vremena, loši su ljudi.

Verujem... Da je vernost stvar odluke, ne emocija.
Verujem... Da je brak samo papir. Nije garancija da nešto može da uspe. Postoji mnogo drugih faktora koji utiču na kvalitet jedne veze.

Verujem... Da je moderno doba pokvarilo tradicionalne vrednosti. Zaboravili ste da nije zlato sve što sija.

 Verujem... Da retki pronadju retke. Ja verujem, jer...

Nada poslednja umire.  

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 

Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Let’s talk about your fears

Kažu da se ljudi boje onoga što su i sami u stanju uraditi. Let’s talk about your fears!

Ispričaću vam jedan prost primer. Ja ne volim paukove. Plašim ih se. Ružni su, čupavi, imaju ružne nogice i nakon što me dotaknu, tri dana se češem. Logicno da ne volim da neko ostavlja svoje štrapke po mojoj koži. Mislim da ni oni mene ne gotive iz istog razloga. Ja sam za njih ogromno, ružno, čupavo, žuto čudoviste koje ih uvek opauči prvim predmetom koje ima pri ruci kako bi im uništilo život i ljudsko (životinjsko) pravo na razmnožavanje. Pauk nije životinja, ali nije bitno. U stvari, ne mogu da garantujem da me ne vole, ali imam osećaj da je netrpeljivost obostrana.

Moja mama, igrom slučaja živi daleko od mene.  Živi u divnoj drvenoj kući u prirodi, daleko od gradskih gužvi i svakodnevnog stresa u zemlji u kojoj su kućni ljubimci konji. Nešto poput Hajdi. Znate onaj fazon, raj na zemlji, zelenilo, priroda, sunce, miris sveže  pokošene trave i muvu čujes kako zuji koliko je tiho? Odeš tamo da odmoriš i pustiš mozak na pašu. Ne metaforički. Bukvalno.

Ja živim čitavu godinu u gradu, pod stresom svakodnevice, poslovnih obaveza, gužve u saobraćaju i živim za dan da odem majci da odmorim.
Mislim, nije samo kuća u prirodi bitna, nego i onaj majčin zagrljaj, znate da je to uvek dobro za regeneraciju organizma. Isto kao da sam sačuvala svoje maticne ćelije tamo. Svaki put se regenerišem.

Elem, skrenula sam s teme. Osim sto je ta kuća lepa i okružena prirodom, okružuje je i vojna pešadija parazita zvanih PAUKOVI. Nalaze se svuda. Ima ih na terasi, između drvenih greda, na drvenom obodu ispred ulaznih vrata, na plafonu terase… Moja mama kaže da su to njeni kućni ljubimci. Ona ih ne dira, ne dozvoljava da ih iko ubije, a kad vidi paukovu mrežu koju su ispleli, divi se tom preciznom pletenju. Kaze da je to umeće i da bi i ona volela da zna tako fino da plete…  Šta je reći, mama, pitaj za mustru?

 Ja jedva dočekam dan da dođem, putujem dvadesetak sati, uglavnom su gužve na granicama jer dolazim kad su sezone praznika, zimi, ili odmora, preko leta, i verujte mi, stignem ISPRED KUĆE, ostavim kofer ISPRED KUĆE, uzmem metlu, obavim mali million ubistava, pobijem te čupavce, pa onda uđem u kuću. Kaže majka, njoj žao, nikad nije imala problem da su je ujeli. A mene su već dva ćapila u autobusu dok sam spavala. Hmmm

To je ta relativnost u prirodi. Ti bi njega ubio, on bi tebe ujeo. Uvek se desi ono čega se najviše bojiš. Bilo da su to stvari koje ti mogu uraditi ljudi, bilo pauk…  Tvoj strah se oseti u vazduhu  i neki će to iskoristiti protiv tebe…
Ali ja to radim samo u slucaju paukova, da se razumemo. ;)



Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Šta bi bilo, kad bi bilo

Tih dana sam govorio smireno i tiho. Osećao sam se nekako umorno. I ne znam da li se meni činilo da su jutra ranije dolazila ili ja sam ja budan spavao, ali noć nije ni trajala ni delić onog vremena koje sam uvek na to trošio. Moj dan je naizgled bivao isti kao dosad, ali sam u sve morao uložiti znatno više truda. Ili sam samo imao manje snage? Šta god.
Imao sam masu nekih stvari koje su se nakupile. Hrpu posla i papira. Gomilu ljudi kojima sam nešto obećao, a bez premca sam se uvek držao svojih obećanja. Završi rukopis, predaj projekat, pomozi onoj komšinici da konačno prebriše one visoke police, šta će žena, stara, ne može, nisam imao duše da je odbijem...Listi nikad kraja. Otkad sam krenuo da upisujem svoje obaveze u listu izgubio sam red gde mi je početak, a gde kraj, a naglasiću da nisam ni počeo.

-Dovraga! Ženo, prosuo sam kafu po sebi, zašto mi nisi rekla da je još vruća?!
-Ljubavi! Zaista nisam znala da ti treba posebno naglasiti kad je prošlo dovoljno minuta otkad je kafa skinuta sa toplote, da bi imao uvid u jačinu iste i procenio kad je dovoljno hladna i pitka!!

Pobogu, šta je s tobom ovih dana, kao da spavaš, probudi se, ovde si! Ovo su računi koje nisi platio, ovde je spisak stvari koje sam te zamolila da kupiš još pre mesec dana, ovde su brojevi telefona ljudi koje još uvek nisi zvao, a rekla sam ti da su te tražili!
Samo ćutiš i klimaš glavom. Otkad je odgovor klimati glavom? Doduše, jeste odgovor, ali negativan odgovor! Jel to znači da ništa nećeš uraditi?! Ili hoćeš kad se setiš i kad TI zaključiš da treba da se pokreneš, a ne da čitav dan zuriš u svoj rokovnik i tumbaš svoju listu obaveza ne bi li našao bolji način da što više stvari zaobiđeš?! Ne, neće se ništa uraditi samo od sebe! Znaš...
Trš! Zatvorio sam vrata.
Sa spoljašnje strane.

Žene.
Nikad nisam razumeo zašto na svako pitanje, nađu milion odgovora kad je, u većini slučajeva, jedan i tačan sasvim dovoljan. Na svaki odgovor, gomilu nekih klimavih razloga zašto je taj odgovor delimično, potpuno ili sasvim netačan. Ili tačan.

Napolju je prilično vedro za ovo doba godine. Nema puno kiše, a ni vetar ne duva kako inače bude u jesen. Nekakav otužan miris se širio mojom ulicom. Osvrnuh se malo oko sebe, nigde žive duše. Samo po koji zalutali ker manita po ćoškovima u nadi da će ugrabiti šta jestivo. I ja. Samo ja hodam u nadi da ću naći ono što nisam odavno našao, a to se ne jede, ne pije, nema ukus, miris, niti oblik, a neophodno mi je da bih nastavio da živim!
Tražim mir...

Da bar mogu reći šta mi je na duši. Da bar imam s kim teret podeliti. Ona misli da je najgore što mene muči računi. I komšinica i njena prašina. I što nisam kupio sredstvo za otklanjanje fleka koje možeš pronaći samo u onoj kozmetičkoj prodavnici na drugom kraju grada... Bojim se da je iz moje perspektive problem daleko veći.
To što ti vidiš s površine, obično nije ni delić onoga što se nalazi ispod... Jedem se u sebi...tražim ljude nalik njoj. U svakom detetu, u svakom prolazniku, u svakom psetu lutalici koje me pomiluje... Imala je te oči boje meda, savršeno oblikovane i oštre. Znala je pogledom reći niz onoga što su drugi ljudi danima pričali. I znaš, nikog drugog i ne čujem dok govori. Kao da to nije boja tona koju želim čuti. Zato ja ćutim. Lakše je ćutati, nego reći da se kaješ. Ta jedna reč, reč izvini, odavno zaboravljena i tiha nikad nije pronašla put iz mojih ustiju. Da mi je onih godina, sad bih znao šta bih...Priznao bih da usne govore ono što ne misle, onda kad vrag iz mene progovori. Da sam, u stvari, drukčije mislio. I rekao bih da se kajem i rekao bih da mi je stalo. Ne bi mi kruna s glave pala, ali bih time dokazao da mi je sreća važnija od ponosa! Kao što nisam.
Ona je otišla, ne znajući koliko sam patio. I nikad nisam rekao. Nikome.

A sada... Toliko godina kasnije u isto doba godine koje me podseća na nju, ja sada imam život iz koga uporno bežim u prošlost. Sada pokušavam da vratim vreme i pitam se šta bi bilo kad' bi bilo... Šta bi bilo da nije otišla. Šta bi bilo da sam je čekao?!
Ma šta ja to govorim, pobogu? Od toga se ne živi!  Od te prošlosti koja mi još stoji pred očima ne vidim lepotu stvari kojima sam okružen. Od toga što sam izgubio, ne vidim ono što sada imam.

Naišao sam na cvećaru i kupio sam dva buketa. Jedan za svoju ženu, a jedan za staru komšinicu kojoj treba da pomognem. Znam da će se komšinica oduševiti, siguran sam da joj dugo niko nije ništa poklonio. A što se moje žene tiče, znam da joj buketom neću moći nadoknaditi vreme koje sam pored nje spavao, a živeo u prošlosti, ali daću sve od sebe da je učinim srećnom od sutra pa nadalje. I znate šta? Našao sam mir koji sam dugo tražio!

A prošlost? Neka ostane prošlost.




Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Olovka piše srcem

Biti čovek, rođen bez svog znanja i svoje volje, bačen u okean postojanja.
Morati plivati, postojati, ukratko - biti čovek.

Mladost je nezadrživa, poletna. skoro pa, neobuzdana i divlja, i ako je snagom svoje volje ne ukrotiš i zagospodariš njenim moćima, bićeš izgubljen. Sve čari koje nosi jedan život tada gube svoj značaj i izgube se u plavetnilu azura. Moraš se uzvisiti nad svojim telom i pustiti um da predvodi tvoje naredne korake. Jer svaki korak je važan, a sa svakim pogrešnim gubiš deo sopstvenog identiteta.

Imamo li pravo na izbor sudbine ili je svakome od nas kraj već ispisan među zvezdama? Ne znam. Ali nastojim otkriti, borim se iz petnih žila. Slobodan sam! Imam najveću vrednost postojanja. Bogat sam. Uživam u svakom zraku sunca koje me jutrom budi, povinujem se valovima kao latica ruže, igram se na vetru, lebdim iznad svega, jer sam lagan kao pero.

Život je nekome majka, nekome maćeha. Igrom sudbine se desi neočekivani splet okolnosti, padneš sa litice i zakoračiš u svet tame i straha, osetiš na svojoj koži sve greške koje su drugi počinili. Osetiš bol koji je trebalo drugog da zaboli, potoneš dublje no što si mislio da ima dna.

Što pre shvatiš da savršenu zajednicu čovekovog bića čine um i srce, pre ćeš razumeti poentu života. Um da razmišlja, donosi odluke, rasuđuje, a srce da da motiv, volju i snagu. Jedno od to dvoje uvek meri korake, a drugo neprestano galopira u mestu. Jedno pravi muziku, a drugo joj daje boju. Ta zajednica uma i srca i je kao more, um su nepobedive stene, a srce su oni talasi koji strasno udaraju u njih. Jedno gradi, drugo razgrađuje. A kad nema vetra da duva u leđa, lakše je vraćati se unazad no zakoračiti stepenik naviše. Trnovit je put koji nas vodi tunelima života.

Talasi... Lepi, ali zli. Pljuskovi nose i potapaju svaku moju nadu da ću se opet smejati sa visina, da ću se opet vinuti na krilima sopstvene pobede, jer ruka koja me steže ne ostavlja prodtora za beg. Postajem stena. Smireno prihvatam svakim nov pokret, talasi izbacuju plodove gneva, gorde se. Oni potapaju svaki moju nadu, a ja bez ikakvog suprotstavljanja prihvatam gorčinu koja mi izvire sa usana. Usne su toliko umorne, nemaju snage izustiti ni reč...

Ma, jeli ovo stvarnost ili samo ružan san? Uštinite me! Probudite me! Ja nisam zarobljen. ja sam slobodan, moja savest je čista, moja duša je nevina, moje oči nikoga nisu prekorno pogledale!

Oči su mi otvorene, a java nikako da iščezne. Sada sam rob. Rob talasima, senci, kiši. Odolevam vremenu ćutanjem. Argumentujem pognutom glavom, odgovaram samo pogledom, jer za drugo hrabrosti nemam. Ali, čekam znak. Nadam se prilici da se iskobeljam iz ove bede. Čekam i čekaću.

Noćas pravim krugove beznačajnog vremena. Možda tumaram u mestu, ali znam da neće biti uzalud. Ja ne bih bio ja kada bih dozvolio bezdušnim ljudima da me slome!
Iako činjenice nisu na mojoj strani, čovek u meni i dalje veruje u dobro. Mogu me mučiti, raniti, ozlediti, mogu mi oduzeti sve, mogu me odvojiti od svih! Ali, moja duša je i dalje slobodna. Telo može da se skameni, ali srce je i dalje živo...
Tu me neće raniti nikada!


Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Očekivanja

Očekivanja. Zvuči kao 'čekanje' samo u množini. Gadna stvar.

Pusti snovi i realne mogućnosti ponekad su tako usko upletene. San i java se smenjuju brzinom svetlosti i gotovo je nemoguće upratiti stanje, jer taman počneš da razmišljaš i donosiš odluke, san te savlada, taman ti se ukaže put i rešenje problema, jutro zakuca na tvoja vrata i obasja tvoje misli tako jako da za tren izblede. Čudna je to igra svesti.

Voleo bih da sam oduvek bio sebe svestan kao danas, da umem da izgovorim NE.

Recimo onda kad su mi roditelji oblačili one tufnaste pantalone sa printom žabe, a to dečaku poput mene nikad nije stajalo. Ili onda kada su mi kupili ranac veličine dedinog frižidera, a imao sam svega četrdeset pet kilograma. Ili onda kad su odlučili da je najbolje za mene da sedim u klupi pored naše prve komšinice, vredne, radne i odgovorne devojčice, štreberke, zbog koje me kasnije ni jedna devojčica iz razreda nije htela. Pa, halo, štreberi nikad nisu 'in', roditelji dragi, vi kao da nikada niste išli u školuuu?!

Džabe se ja sad derem, to je trebalo onda da pitam, ali...
Imao sam svega deset godina kad sam se prvi put zaljubio. Onako pravo, jako, sa naglaskom na ljubav. Živela je dve ulice od mene, u maloj, beloj kući u ulici breza. Svakog sam jutra prolazio tuda ne bih li naleteo na nju da je posmatram dok idemo ka školi. Ne tako često sam pogađao trenutak, hodala je ispred mene čitavim putem. Imala je svetloplavu kosu sa ogromnim loknama, krupne, zelene oči i prćast nosić. Zasigurno znam da je bila 'moj tip'.
Nosila je rozi ranac sa nekakvim medvedićima, i njen je bio malo manji od mog, recimo, veličine dedinog televizora. Mesecima sam je posmatrao iz prikrajka, nadajući se da će me jednom, sasvim slučajno, u prolazu udariti i da će u tom, akvard momentu, shvatiti da je i ona, zapravo, zaljubljena u mene. Čekajući da se to desi, prošla je čitava školska godina. Bio sam joj veran čitavog raspusta, čvrsto verujući u to da ću u septembru, kad je njen rođendan, već biti zreliji da joj kažem koliko je volim, da će i ona meni priznati da me voli i da će to biti onaj hepi end sa pravim filmskim poljupcem na kraju. (Kažem filmski, jer se na filmu ne ljube francuski, a ja tada nisam ni znao za te finese.
Filmski mi je samo po sebi zvučalo dovoljno moćno). Skoro tri meseca sam smišljao iznenađenje i kako da skupim dovoljno novca za njen poklon. Uložio sam herkulovske napore, prao mami prozore, tati pomagao oko auta, dedi oko drva za jesen, sve samo da bih zaradio da kupim čokoladu, balone i poster njenog omiljenog pevača. I došao je septembar, mesec novog početka, mesec koji sam toliko dugo čekao. Vežbao sam govor pred ogledalom, sve sam zapamtio, samo je trebalo da počnem da pričam. Krenuo sam ranije kako bih je sačekao da izađe iz kuće da joj čestitam rođendan, poklonim balone i čokoladu na kojoj sam napisao posvetu. Nasmejan sam vukao onih deset balona sve do trenutka dok nisam stigao pred njenu kuću i na vratima zatekao natpis 'na prodaju'.
Otišla je.

 Mislim da mi se svet srušio u trenutku! Nisam to očekivao... Razočarao sam se kao nikada u životu i obećao sebi da nikada više neću čekati. Čokoladu sam uvio u poster i bacio, a balone sam pustio da se vinu u visinu...

Godine su prolazile, i ja sam s njima sazrevao. Otkako znam za sebe, moji roditelji su bili ambiciozni, potkovani tradicionalnim uverenjima i prilično strogi. Smatrali su da ja treba da budem lekar, zato što je veliki deo naše porodice profesionalno bio opredeljen za medicinu. Očekivali su od mene da budem ono što su oni za mene birali. A ja sam, verujte, medicinu mrzeo više od bilo čega. Bojao sam se igle, mirisa krvi, beline medicinske odeće i zvuka drvenih, doktorskih klompi u ogromnim hodnicima bolnice. Sve mi je to bilo tako jezivo. Ni sam ne znam kako sam skupio dovoljno snage da kažem da ja, u stvari, želim da se bavim slikarstvom. Voleo sam to beskrajno prelamanje boja, igru svetlosti i tame i mešanje materijala. Izučavao sam slikare, posećivao izložbe i trudio se da što više naučim. Osobina koju sam nesledio od roditelja, a koja mi je kasnije mnogo značila jeste da sam i ja bio jednako uporan, istrajan i odgovoran u svemu što radim. Nešto poput moje komšinice iz detinjstva, samo nisam nosio đozluke, pa se nisam mogao lako prepoznati. I uz mnogo godina truda, rada i odricanja, uspeo sam u tome što sam zamislio. Otvorio sam privatnu školu slikanja, izgradio svoje ime i živeo od onoga što volim. I ma koliko da sam bio dobar u tome što radim, moji roditelji nikada nisu bili zadovoljni, jer sam, kako kažu, 'mogao biti bolji'. A ko može doslovce objasniti pojam dobro? Ono što je za pauka normalno, za muvu je haos. Opšta definicija 'dobrog' ne postoji! Stvari se u prirodi vrednuju u odnosu na nešto, a ne same po sebi. Tako sam i ja u odnosu na druge slikare bio dobar primer, a sam po sebi ništarija, zato što nisam ispunio očekivanja svojih roditelja... Ma koliko da sam se trudio da ostanem ravnodušan, to njihovo nipodaštavanje me je uvek iznova razočaravalo...

Danas sam u četvrtoj deceniji života, oženjen sam i imam divnu porodicu. Ne dam na sebe, ali ljudi me i dan danas znaju povrediti do srži! I to ne bilo koji, to su ljudi koje volim. Očekivao sam da će oni uraditi za mene isto ono što bih i ja za njih. A onda sam shvatio da je to isto kao da očekuješ da te lav ne pojede, samo zato što ti ne jedeš lavove! Besmisleno. Prestao sam da imam očekivanja i počeo da uživam u svakom trenutku i u svakoj malenkosti koju od voljenih dobijem...

PS.Meni zaista znače male stvari i potrudiću se da ti takvim stvarima ulepšam dan. Osmehom, lepom rečju ili malim znakom pažnje, ali da uvek osetiš koliki je tvoj značaj u mom životu. A koliko je besmisleno da to isto očekujem i od tebe?!
Hm, rekoh ja, gadna stvar. ;)

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

 

Luda glava, ali čisto srce

-Sve naše greške mladosti dočekaće svoju šansu da se iskupe ako su pravljene ludom glavom, ali čistim srcem.

Snovi su iluzija. I mašta. I tvoja individualna nesvesna kreativnost.  I svaki put kad zatvoriš oči možeš otići baš onde gde su oduvek maštao da odeš. Danas te želim ovde. Dođi...
-Osećam tišinu i čujem tvoj promukao glas. Osećam da si ovde. Hodaš lagano, kao da ti težina stopala otežava korak. A sat otkucava ponoć. Ono što je duže vreme pravilo raskorak sa našim vremenom je sada ovde i traži pažnju. Pogledaj me... Osećaš li moj strah u vazduhu? Osećaš li moje promrzle prste na svojoj koži? Pokušavam da te dotaknem, ali kao da mi uvek bežiš za onu mrvicu koja je potrebna da te dohvatim...ta praznina toliko traje, da mi liči na jednu večnost.

Luda glava noćas nije zaspala. To je jedan od onih momenata za koji živiš... Da pomisliš i kreneš. Da stigneš i da uradiš. Da uradiš i da ne zažališ. Godine se broje, ali ne mere se količinom pameti u trenutku. Uticaj okruženja deluje, onda kad ti treba opravdanje, a ja ga imam. A i previše se toga nakupilo da bi se jedna sitnica primetila, pomislih.
Da, ponekad naiđe momenat kada plaćaš račune i vraćaš dugove. Meriš, dva puta, sto puta meriš i sečeš onda gde je otanjilo. Al' valja skupiti hrabrosti za to...  Ma, o tome ću misliti sutra.

Sada se osećam slobodno. Mogu sve! I ludo. Ne želim da razmišljam! Smejem se, i smejem, i smejem! I svesno stavljam sve godine na kocku. Al' ja sam to danas. Ti si to odavno...
Tačno je da to što o čemu ne promisliš sada, sutra ćeš sve razdeliti na detalje. Tačno je i da znam da posledice mogu biti fatalne. Da pukotine možeš zakrpiti dok tkanina nije istrunula, uz mnogo truda su i čuda moguća, i to je tačno. Ali, najlakše je jednostavno zažmuriti. Nije se ni dogodilo.
Osećam tvoje prste pod rukama. Dišeš teško i kao da očekuješ nešto...
Govorim 'Izvini, žao mi je što...'
-Zašto ste me probudili?! Nisam stigla da ga zamolim da mi oprosti.
Srce je bilo čisto, ali i glava je bila luda.
Oprosti mi.




Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Savršena ljubav

 ’’Gubimo vreme tražeći savršenog ljubavnika, umesto da stvorimo savršenu ljubav’’

 Tim Robbins

Jutro, tmurno i kišovito. Na ulicama teku potoci vode, pomanitali psi jure tražeći mesto gde bi se mogli sakriti, a ljudi unezvereno tumaraju ulicom kao da je vanredno stanje. A samo je kiša pala. Posmatram stariju ženu sa gar crnim polomljenim kišobranom koja se bori sa vetrom i kišom i ne čujem je šta govori, ali predosećam da psuje. Voda koja se sliva s krajeva ulice otežava saobraćaj i ugledah taksistu koji je naseo na sirenu i ne popušta. Onda pomislih kako ću ja kad izađem iz trolejbusa na poslednjoj stanici da zaobiđem uži centar grada i da do kafeterije odem okolnim putem. Imam dovoljno vremena, taman ću prošetati. Kiša mi ne smeta, nosim gumene čizme, jer, kako kaže mama, sve polazi od nogu.

Zauzela sam sto do prozora, u svetlijem delu malog lokala. Naručih malu kafu i limunadu i zahvalih se konobaru. Uzvratio mi je osmehom i otišao po naružbu. Bacih pogled napolje, kao da je provala oblaka. Još s prozora mi je sve mutno, tek-tek nazirem kakav se kolaps napolju dešava. Izvadih svoju knjigu sa beleškama kako mi misao ne bi pobegla.

Emotivni život u tri etape.

''Sigurnost. Reč koja sama po sebi ima težinu.
Moram da priznam da sam oduvek vapila za njom. Posmatrajući dvoje starijih kako mirnim koracima koračaju, ruku pod ruku, smeju se, hodaju, pa zastanu, pa nastave polako i bez imalo izgleda da im tu nešto ne odgovara, zapitah se koji je to njihov recept za ljubav da traje ko zna koliko godina unazad?
Toliko knjiga, toliko saveta, toliko načina... Toliko želje, zaljubljenosti, entuzijazma. Toliko lepih osećanja, a sa druge strane toliko razočarenja, patnje, tuge. Broj priča o neuspelim ljubavima je abnormalno veći od onih sa srećnim krajem. Tu i nastaje moja misterija.

Imala sam i ja ljubav, onu prvu, ružičastu i sjajnu. Onaj osećaj bezrezervnog davanja i osećaja pripadnosti, onaj osećaj savršenog sklada i najsavršenijeg haosa u isto vreme. To je vreme praznih obećanja i konstantnog sanjarenja. Vreme bez briga iz realnog sveta i sa izmišljenim problemima. Vreme kad osećate svu snagu ovog sveta i želju da taj trenutak ne prestane nikad. Vreme koje se jednom desi.
I nažalost, prolazi.
Mislim da je upravo ta ljubav krivac što masa narednih ljubavi ne uspe. Upravo taj okvir savršenstva koji kad se jednom rasprši nikad ne dobije isti oblik ponovo, a ti ga uporno želiš, i želiš...
I želiš!

Naredne ljubavi budu manje-više slične. U njih ulaziš stariji, pametniji, ali i iskusniji i ne daš tako lako na sebe. Onde gde je srce rasuđivalo, sad glavom donosiš odluke. Ono što je trebalo da oprostiš i zaboraviš, sad podcrtavaš sa ciljem 'neću dozvoliti da me neko obmanjuje'. Ono što je trebalo da zavoliš, pustiš da ode, jer 'uvek može bolje'. Ti imaš svoj stav, ti znaš šta hoćeš. Ti misliš da imaš sve što ti treba i da si sam sebi dovoljan. Ti znaš da ti za opstanak treba voda, hrana, krov nad glavom i način da sve to zaradiš i to je ONO čemu ti težiš. Onda postaviš pravila na koja će neko morati da se navikne ukoliko želi da bude pored tebe, jer si ti jedinka vredna pažnje i truda u svakom smislu. Ego se u međuvremenu nahrani tvojom gordosti i suzi krug ljudi oko tebe. Neuspesi se nižu, a ljudi pamte, da vrate. U svom tom traženju boljeg i kvalitetnijeg partnera za sebe izgubiš dobre ljude koje si mogao napraviti savršenim za sebe, samo da si se potrodio. Ali ne, tvoje godine ti dozvoljavaju da odustaneš i odeš dalje u potragu, jer 'mlad si i može ti se, ako nećeš sad, kad ćeš' ?!

Naravno, svaka je ljubav lepa na svoj način i svaka ti posle prve služi kao lekcija. Sve do jedne kad se desi ona 'prava' ili kad jednostavno shvatiš da više i nisi toliko mlad... Ženama biološki sat otkucava, a muškarci su previše istrošeni lakim ženama. Pa, jel' to onda bude prava ljubav ili neko 

-tekdanebudemsam-?

Bilo kako bilo, tog trenutka započinješ treću etapu svog emotivnog života. Smanjiš sve svoje kriterijume, vraćaš se bivšim ljubavima, jer su 'one ipak vredele, ali si bio previše mlad' ili naiđeš na naizgled normalnu osobu i za tri dana se zaljubiš, zavoliš i razmišljaš o imenima dece. Onda svima govoriš da je ta ljubav posebna. Da si BAŠ TAKVU osobu želeo! I nije ti ništa teško i sve možeš i u svemu u njoj uživaš... A da nije poenta u tome da se jednostavno prepustiš i popravljaš stvari umesto što, jednostavnije, okreneš glavu i odeš?! HM?

 U idealnim uslovima, prava ljubav zaista dođe iznenada, ne kuca na vrata, samo se stvori pred tobom i pomuti svu tvoju logiku, razum i pravila! Ne bira mesto, godine, ni vreme, ali kad se desi, znaš da je to TO!
Onda slede neke druge životne etape koje se podvlače nekim drugim osećanjima, sigurnošću, podrškom, poverenjem...ako ceo život treba da živiš od zaljubljenosti, neće ti nijedna ljubav potrajati i nažalost, nećeš imati tu čast da upoznaš svoju savršenu polovinu koja, realno, ni ne postoji! Što pre prihvatiš tu činjenicu, život će ti lakše pasti. Savršenstvo ne postoji, a ljubav nisu zajednički dom, deca i računi, već mnogo više od toga. Nađite sigurnu luku, mir i utočište od današnjeg stresnog života i ljubomorno je čuvajte. Život je previše kratak da biste sebi priuštili taj luksuz da je izgubite!
  Think about it. ''

Kafa se davno ohladila, kiša je prestala i dan je polako počeo da jenjava. Popih svoju limunadu i zatvorih svoju knjigu sa beleškama. Moj savet, zapisujte svoje misli i govorite ih glasno! Ne zato što je vaše mišljenje jedino i ispravno, nego zbog toga što će se u tim redovima pronaći istomišljenik...
A dvoje ljudi sa istim ciljem su već na pola puta da do tamo i stignu. ;)

PS. Savršena ljubav ne postoji, stvorite je!!!

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.