Olovka piše srcem

Biti čovek, rođen bez svog znanja i svoje volje, bačen u okean postojanja.
Morati plivati, postojati, ukratko - biti čovek.

Mladost je nezadrživa, poletna. skoro pa, neobuzdana i divlja, i ako je snagom svoje volje ne ukrotiš i zagospodariš njenim moćima, bićeš izgubljen. Sve čari koje nosi jedan život tada gube svoj značaj i izgube se u plavetnilu azura. Moraš se uzvisiti nad svojim telom i pustiti um da predvodi tvoje naredne korake. Jer svaki korak je važan, a sa svakim pogrešnim gubiš deo sopstvenog identiteta.

Imamo li pravo na izbor sudbine ili je svakome od nas kraj već ispisan među zvezdama? Ne znam. Ali nastojim otkriti, borim se iz petnih žila. Slobodan sam! Imam najveću vrednost postojanja. Bogat sam. Uživam u svakom zraku sunca koje me jutrom budi, povinujem se valovima kao latica ruže, igram se na vetru, lebdim iznad svega, jer sam lagan kao pero.

Život je nekome majka, nekome maćeha. Igrom sudbine se desi neočekivani splet okolnosti, padneš sa litice i zakoračiš u svet tame i straha, osetiš na svojoj koži sve greške koje su drugi počinili. Osetiš bol koji je trebalo drugog da zaboli, potoneš dublje no što si mislio da ima dna.

Što pre shvatiš da savršenu zajednicu čovekovog bića čine um i srce, pre ćeš razumeti poentu života. Um da razmišlja, donosi odluke, rasuđuje, a srce da da motiv, volju i snagu. Jedno od to dvoje uvek meri korake, a drugo neprestano galopira u mestu. Jedno pravi muziku, a drugo joj daje boju. Ta zajednica uma i srca i je kao more, um su nepobedive stene, a srce su oni talasi koji strasno udaraju u njih. Jedno gradi, drugo razgrađuje. A kad nema vetra da duva u leđa, lakše je vraćati se unazad no zakoračiti stepenik naviše. Trnovit je put koji nas vodi tunelima života.

Talasi... Lepi, ali zli. Pljuskovi nose i potapaju svaku moju nadu da ću se opet smejati sa visina, da ću se opet vinuti na krilima sopstvene pobede, jer ruka koja me steže ne ostavlja prodtora za beg. Postajem stena. Smireno prihvatam svakim nov pokret, talasi izbacuju plodove gneva, gorde se. Oni potapaju svaki moju nadu, a ja bez ikakvog suprotstavljanja prihvatam gorčinu koja mi izvire sa usana. Usne su toliko umorne, nemaju snage izustiti ni reč...

Ma, jeli ovo stvarnost ili samo ružan san? Uštinite me! Probudite me! Ja nisam zarobljen. ja sam slobodan, moja savest je čista, moja duša je nevina, moje oči nikoga nisu prekorno pogledale!

Oči su mi otvorene, a java nikako da iščezne. Sada sam rob. Rob talasima, senci, kiši. Odolevam vremenu ćutanjem. Argumentujem pognutom glavom, odgovaram samo pogledom, jer za drugo hrabrosti nemam. Ali, čekam znak. Nadam se prilici da se iskobeljam iz ove bede. Čekam i čekaću.

Noćas pravim krugove beznačajnog vremena. Možda tumaram u mestu, ali znam da neće biti uzalud. Ja ne bih bio ja kada bih dozvolio bezdušnim ljudima da me slome!
Iako činjenice nisu na mojoj strani, čovek u meni i dalje veruje u dobro. Mogu me mučiti, raniti, ozlediti, mogu mi oduzeti sve, mogu me odvojiti od svih! Ali, moja duša je i dalje slobodna. Telo može da se skameni, ali srce je i dalje živo...
Tu me neće raniti nikada!


Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.