Let’s talk about your fears

Kažu da se ljudi boje onoga što su i sami u stanju uraditi. Let’s talk about your fears!

Ispričaću vam jedan prost primer. Ja ne volim paukove. Plašim ih se. Ružni su, čupavi, imaju ružne nogice i nakon što me dotaknu, tri dana se češem. Logicno da ne volim da neko ostavlja svoje štrapke po mojoj koži. Mislim da ni oni mene ne gotive iz istog razloga. Ja sam za njih ogromno, ružno, čupavo, žuto čudoviste koje ih uvek opauči prvim predmetom koje ima pri ruci kako bi im uništilo život i ljudsko (životinjsko) pravo na razmnožavanje. Pauk nije životinja, ali nije bitno. U stvari, ne mogu da garantujem da me ne vole, ali imam osećaj da je netrpeljivost obostrana.

Moja mama, igrom slučaja živi daleko od mene.  Živi u divnoj drvenoj kući u prirodi, daleko od gradskih gužvi i svakodnevnog stresa u zemlji u kojoj su kućni ljubimci konji. Nešto poput Hajdi. Znate onaj fazon, raj na zemlji, zelenilo, priroda, sunce, miris sveže  pokošene trave i muvu čujes kako zuji koliko je tiho? Odeš tamo da odmoriš i pustiš mozak na pašu. Ne metaforički. Bukvalno.

Ja živim čitavu godinu u gradu, pod stresom svakodnevice, poslovnih obaveza, gužve u saobraćaju i živim za dan da odem majci da odmorim.
Mislim, nije samo kuća u prirodi bitna, nego i onaj majčin zagrljaj, znate da je to uvek dobro za regeneraciju organizma. Isto kao da sam sačuvala svoje maticne ćelije tamo. Svaki put se regenerišem.

Elem, skrenula sam s teme. Osim sto je ta kuća lepa i okružena prirodom, okružuje je i vojna pešadija parazita zvanih PAUKOVI. Nalaze se svuda. Ima ih na terasi, između drvenih greda, na drvenom obodu ispred ulaznih vrata, na plafonu terase… Moja mama kaže da su to njeni kućni ljubimci. Ona ih ne dira, ne dozvoljava da ih iko ubije, a kad vidi paukovu mrežu koju su ispleli, divi se tom preciznom pletenju. Kaze da je to umeće i da bi i ona volela da zna tako fino da plete…  Šta je reći, mama, pitaj za mustru?

 Ja jedva dočekam dan da dođem, putujem dvadesetak sati, uglavnom su gužve na granicama jer dolazim kad su sezone praznika, zimi, ili odmora, preko leta, i verujte mi, stignem ISPRED KUĆE, ostavim kofer ISPRED KUĆE, uzmem metlu, obavim mali million ubistava, pobijem te čupavce, pa onda uđem u kuću. Kaže majka, njoj žao, nikad nije imala problem da su je ujeli. A mene su već dva ćapila u autobusu dok sam spavala. Hmmm

To je ta relativnost u prirodi. Ti bi njega ubio, on bi tebe ujeo. Uvek se desi ono čega se najviše bojiš. Bilo da su to stvari koje ti mogu uraditi ljudi, bilo pauk…  Tvoj strah se oseti u vazduhu  i neki će to iskoristiti protiv tebe…
Ali ja to radim samo u slucaju paukova, da se razumemo. ;)



Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.