Porodična snaga

Ponekad se zapitam postoji li išta jače od ljubavi roditelja prema svojoj deci? Postoji li jači osećaj od toga da se jedan život stvori u tebi i živi zahvaljujući tebi? Postoji li ijedna jača emocija od porodične ljubavi?

Porodica je stub društva koji bi, u slučaju eventualnog slabljenja, porusio naš društveni sistem vrednosti. Iz porodice sve potiče, u porodici se razvijate, oblikujete, (ne)vaspitavate, iz porodice crpite pozitivnu energiju za sve ono sto vas čeka pred vratima...Sigurno su vam govorili da je život surov? Pa, još je suroviji kada nemate porodični oslonac za ogromne, realne životne izazove i situacije...

Znam, ponekad se dese momenti u kojima nemate mogućnost da birate i sigurna sam da nije lako, ostaviti svoj dom i svoju sigurnu luku i zonu komfora i otići u beli svet u potrazi za šakom kovanica. Nije lako boriti se kad u rukama nemate oružje, ne govorite istim jezikom, ne poznajete nikoga, nemate nikoga, nikoga da zagrli, kaže da će biti lakše, da će proći. Nije lako! Onaj ko kaže da je jeste ne zna i nije na svojoj koži osetio miris samoće i hladan, oštar vazduh koji nemilosrdno uzima maha u sitne sate...
Ja znam, jer sam i ja osetila tu samoću.
Osećaj kada želite nekoga svog, a ne možete da ga zagrlite. Osećaj kada vam fali razgovor, topla reč, samo nečije prisustvo da osetite tu porodičnu energiju koja daje toliko snage i volje kao nikakve druge supstance i neki drugi ljudi nikada nece moći!!!
Falilo mi je...
Mnogo mi je falilo...
I znate šta?
Već sada umem da zaplačem kad pomislim da moji roditelji stare i da ih za 15,20 godina neće više biti. I sad patim što u nekom trenutku neću moći da okrenem telefon i da se nekome svom požalim, što neću moći da sednem u autobus i da im dodjem, jer neće imati ko da me dočeka.
I sad patim jer ne želim da prihvatim da postoji jedna stvar s kojom nikad necu moći da se borim, a to je proces starenja, odrastanja i umiranja...

Ali onda dignem glavu i pomislim, hej, ja sam tako srećna što imam oba živa i zdrava roditelja! Srećna sam što će biti tu kad završim obrazovanje, što će stajati pored mene kad se budem udala, što će dočekati svoje unučadi da im kažu BA KKKO DEEE KO😆 Srećna sam samo što znam da postoje, jer je njihovo postojanje samo po sebi dovoljan razlog da ja danas budem srećna uprkos našoj današnjoj i udaljenosti godinama i godinama unazad...! 

Što se tice recepta za dug i miran zivot, nemam ga, ali verujem da je mir stanje unutrašnjeg duha i da je definitivno luksuz u današnje vreme. Apropo ove priče, setih se jedne svoje misli od pre godinu, dve: "Postoji osećaj da ti je neko blizak, iako je hiljade kilometara udaljen od tebe i postoji osećaj da ti je neko dalek, iako ga čujes kako diše. Oba osećaja su u teoriji prilično nemoguća, a u životu poprilicno učestala. Čudna neka igra priprode zar ne?" 
Sve što govorim potkrepiću činjenicama, a što se tiče osećaja bliskosti, borite se da ga zadržite uprkos daljini, kilometri nisu prepreka, uprkos vremenu koje provedete odvojeni, vreme je relativan pojam, borite se uprkos svim životnim nedaćama i ne zaboravite:

PORODICA JE TAMO GDE ŽIVOT POČINJE I LJUBAV NIKADA NE PRESTAJE!
Za to se živi...