Očekivanja

Očekivanja. Zvuči kao 'čekanje' samo u množini. Gadna stvar.

Pusti snovi i realne mogućnosti ponekad su tako usko upletene. San i java se smenjuju brzinom svetlosti i gotovo je nemoguće upratiti stanje, jer taman počneš da razmišljaš i donosiš odluke, san te savlada, taman ti se ukaže put i rešenje problema, jutro zakuca na tvoja vrata i obasja tvoje misli tako jako da za tren izblede. Čudna je to igra svesti.

Voleo bih da sam oduvek bio sebe svestan kao danas, da umem da izgovorim NE.

Recimo onda kad su mi roditelji oblačili one tufnaste pantalone sa printom žabe, a to dečaku poput mene nikad nije stajalo. Ili onda kada su mi kupili ranac veličine dedinog frižidera, a imao sam svega četrdeset pet kilograma. Ili onda kad su odlučili da je najbolje za mene da sedim u klupi pored naše prve komšinice, vredne, radne i odgovorne devojčice, štreberke, zbog koje me kasnije ni jedna devojčica iz razreda nije htela. Pa, halo, štreberi nikad nisu 'in', roditelji dragi, vi kao da nikada niste išli u školuuu?!

Džabe se ja sad derem, to je trebalo onda da pitam, ali...
Imao sam svega deset godina kad sam se prvi put zaljubio. Onako pravo, jako, sa naglaskom na ljubav. Živela je dve ulice od mene, u maloj, beloj kući u ulici breza. Svakog sam jutra prolazio tuda ne bih li naleteo na nju da je posmatram dok idemo ka školi. Ne tako često sam pogađao trenutak, hodala je ispred mene čitavim putem. Imala je svetloplavu kosu sa ogromnim loknama, krupne, zelene oči i prćast nosić. Zasigurno znam da je bila 'moj tip'.
Nosila je rozi ranac sa nekakvim medvedićima, i njen je bio malo manji od mog, recimo, veličine dedinog televizora. Mesecima sam je posmatrao iz prikrajka, nadajući se da će me jednom, sasvim slučajno, u prolazu udariti i da će u tom, akvard momentu, shvatiti da je i ona, zapravo, zaljubljena u mene. Čekajući da se to desi, prošla je čitava školska godina. Bio sam joj veran čitavog raspusta, čvrsto verujući u to da ću u septembru, kad je njen rođendan, već biti zreliji da joj kažem koliko je volim, da će i ona meni priznati da me voli i da će to biti onaj hepi end sa pravim filmskim poljupcem na kraju. (Kažem filmski, jer se na filmu ne ljube francuski, a ja tada nisam ni znao za te finese.
Filmski mi je samo po sebi zvučalo dovoljno moćno). Skoro tri meseca sam smišljao iznenađenje i kako da skupim dovoljno novca za njen poklon. Uložio sam herkulovske napore, prao mami prozore, tati pomagao oko auta, dedi oko drva za jesen, sve samo da bih zaradio da kupim čokoladu, balone i poster njenog omiljenog pevača. I došao je septembar, mesec novog početka, mesec koji sam toliko dugo čekao. Vežbao sam govor pred ogledalom, sve sam zapamtio, samo je trebalo da počnem da pričam. Krenuo sam ranije kako bih je sačekao da izađe iz kuće da joj čestitam rođendan, poklonim balone i čokoladu na kojoj sam napisao posvetu. Nasmejan sam vukao onih deset balona sve do trenutka dok nisam stigao pred njenu kuću i na vratima zatekao natpis 'na prodaju'.
Otišla je.

 Mislim da mi se svet srušio u trenutku! Nisam to očekivao... Razočarao sam se kao nikada u životu i obećao sebi da nikada više neću čekati. Čokoladu sam uvio u poster i bacio, a balone sam pustio da se vinu u visinu...

Godine su prolazile, i ja sam s njima sazrevao. Otkako znam za sebe, moji roditelji su bili ambiciozni, potkovani tradicionalnim uverenjima i prilično strogi. Smatrali su da ja treba da budem lekar, zato što je veliki deo naše porodice profesionalno bio opredeljen za medicinu. Očekivali su od mene da budem ono što su oni za mene birali. A ja sam, verujte, medicinu mrzeo više od bilo čega. Bojao sam se igle, mirisa krvi, beline medicinske odeće i zvuka drvenih, doktorskih klompi u ogromnim hodnicima bolnice. Sve mi je to bilo tako jezivo. Ni sam ne znam kako sam skupio dovoljno snage da kažem da ja, u stvari, želim da se bavim slikarstvom. Voleo sam to beskrajno prelamanje boja, igru svetlosti i tame i mešanje materijala. Izučavao sam slikare, posećivao izložbe i trudio se da što više naučim. Osobina koju sam nesledio od roditelja, a koja mi je kasnije mnogo značila jeste da sam i ja bio jednako uporan, istrajan i odgovoran u svemu što radim. Nešto poput moje komšinice iz detinjstva, samo nisam nosio đozluke, pa se nisam mogao lako prepoznati. I uz mnogo godina truda, rada i odricanja, uspeo sam u tome što sam zamislio. Otvorio sam privatnu školu slikanja, izgradio svoje ime i živeo od onoga što volim. I ma koliko da sam bio dobar u tome što radim, moji roditelji nikada nisu bili zadovoljni, jer sam, kako kažu, 'mogao biti bolji'. A ko može doslovce objasniti pojam dobro? Ono što je za pauka normalno, za muvu je haos. Opšta definicija 'dobrog' ne postoji! Stvari se u prirodi vrednuju u odnosu na nešto, a ne same po sebi. Tako sam i ja u odnosu na druge slikare bio dobar primer, a sam po sebi ništarija, zato što nisam ispunio očekivanja svojih roditelja... Ma koliko da sam se trudio da ostanem ravnodušan, to njihovo nipodaštavanje me je uvek iznova razočaravalo...

Danas sam u četvrtoj deceniji života, oženjen sam i imam divnu porodicu. Ne dam na sebe, ali ljudi me i dan danas znaju povrediti do srži! I to ne bilo koji, to su ljudi koje volim. Očekivao sam da će oni uraditi za mene isto ono što bih i ja za njih. A onda sam shvatio da je to isto kao da očekuješ da te lav ne pojede, samo zato što ti ne jedeš lavove! Besmisleno. Prestao sam da imam očekivanja i počeo da uživam u svakom trenutku i u svakoj malenkosti koju od voljenih dobijem...

PS.Meni zaista znače male stvari i potrudiću se da ti takvim stvarima ulepšam dan. Osmehom, lepom rečju ili malim znakom pažnje, ali da uvek osetiš koliki je tvoj značaj u mom životu. A koliko je besmisleno da to isto očekujem i od tebe?!
Hm, rekoh ja, gadna stvar. ;)

Ovaj tekst je plod autorove mašte. Autorska prava su zaštićena. 
Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.