Nit

 ...ovih dana...

Sumiram prethodnih 4 meseca u 2023.godini i konstatujem da je život zaista nepredvidiv!

Na samom početku godine imali smo planove i želje, sasvim drugačije od ovih. I kako se činilo sve u savršenom redu, Bog je izgleda za nas ipak planirao nešto drugo. Ili makar u nekom drugom trenutku. 🤗

Nisam bila srećna, ali nisam imala mogućnost da biram. A kako svi imamo neki svoj način da prebrodimo neke loše trenutke, moj beg i reset bila je zona koju volim i koja mi ide od ruke. 

Karijera. 💻🍀

Protekle sedmice gledam kako se jedna po jedna moja ideja u samo mesec dana složila i pretvorila u kutak po mojoj meri! Prostorije koje sam uredila sa puno ljubavi, ideje koje su me noću budile i zbog kojih sam ustajala i u 3 ujutru samo da ih prenesem u program, da dobiju oblik i da vidim kako izgledaju. 

Noći i noći sam provodila dodavajući detalje sve dok nije bilo TO TO.😇

I to sam, u stvari, prava ja.

Znam da je pravo ja tu onda kada biram tapetu 4h.

Znam da je pravo ja tu onda kad 6 dana biram izmedju zelene i sive fotelje.

Znam da je sve ok sa mnom onda kad dodajem traku po traku na zid sve dok ne bude dovoljno dobro i usput svih 4356 verzija pošaljem prijateljima da odobre. 

I znam da je sve ok onda kad u svaki detalj uložim celu sebe, jer ja, zapravo, drugačije ni ne umem.😊

Ni da uredim prostor, ni da volim, ni da živim! 

U svemu što radim, dajem čitavu sebe i mislim da je to ono što ljudi prepoznaju.

Nit koja me vuče da se konstantno usavršavam, nadogradjujem, menjam, rizikujem...

...to je strast prema poslu.✨

I nisam uvek znala čime želim da se bavim, ali jasno sam znala kakav tip osobe u poslu želim da budem.

Marketing nisam birala nego se desio prirodno i iskreno verujem da je to talenat, usavršavanje i rad, a rezultat karijera u koju sam uložila, sada već, skoro 10 godina. 

Smatram da se za sve morate roditi s vizijom, a da je vizija bez konkretnog plana samo ideja koja često ni ne dobije oblik.

Moja je dobila. I oblik i boju. 🥰

I da, bila sam tužna početkom godine s razlogom.

Ali sigurna sam i u to da će i na drugim poljima ubrzo sve biti na svom mestu...

Ne mislim, nego znam!

🕊️🤍

Teška vremena stvaraju heroje...

Život je sastavljen od uspona i padova, kao i svakome, i pretpostavljam da se svi različito nosimo sa lošim periodima. Neki ignorišu i ubeđuju sebe da je sve u redu zarad nekih viših ciljeva, neki prave probleme, hrane se dramom i po svaku cenu isteruju svoje, a neki ćute. Nekako mi je poslednjih godina ova treća metoda srcu i telu najdraža. 

Smatram da ako nemate šta lepo reći, okej je da ne kažete ništa. Ako niste raspoloženi za razgovor, okej je da ne ulazite u isti. Ako u određenom trenutku nemate želju provoditi vreme na određenom mestu, u redu je da tu ni ne budete. Sloboda je pravo svakog pojedinca i bilo kakvo uskraćivanje iste nije ni ljudski, ni zdravo, ni perspektivno za budućnost.

Desiće se još x puta u životu da stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu i naći ćemo se u situaciji kada stavovi nisu isti, ali i to je normalno ukoliko znate izbalansirati i prihvatiti da vrlo često nećete misliti isto kao ostatak sveta.

U tim situacijama kada se osećate usamljeno i kao da jedini verujete u to nešto, ne raspravljajte se čije je mišljenje tačno, nego oćutite.

Udaljite se.

Jednostavno pustite.

Ako vam je teško idite na trening, ako ste usamljeni, idite u božiji hram. Makar to trajalo 60 dana svaki dan.

Znam da nije lako, ali ćutanje je zlata vredno i kad jednom uspete u tome da prevarite svoju prirodu i potrebu za svađom i isterivanjem pravde, svaki naredni put će biti lakše. Ne trošite reči dokazivajući svoju istinu, jer neko odozgo sve vidi, čak i kad mislite da ste sami...samo razmislite ko ste i šta želite i kad vas niko ne gleda?

I ne odustajte naravno ni po koju cenu, borite se za ono što mislite da je ispravno, ali ne svađom, nego tišinom koja sve što nije jasno sama po sebi razjasni.

A za to vreme, i u svakom trenutku pre i posle, bavite se sobom!

Ulažite u svoje znanje, iskustvo, obrazovanje, način života, način izražavanja, gradite sebe i svoje ponašanje i drage moje žene, budite dame. Budite dostojanstvene, borbene, graciozne i hrabre. I kad osećate neke privatne neuspehe, iskoristite priliku i okrenite se sebi, gradite svoju ličnost, stavove i karijeru. Prihvatite odgovornost za svoju životnu orijentaciju, izgradite svoj sistem vrednosti i verujte u svoje izbore. 

Jer...

Žena koja je zadovoljna sobom zna da ne postoji stvar koja na svetu nije rešiva ukoliko dovoljno želite.

Žena koja zna šta želi se za ono što voli bori dostojanstveno i čvrsto stojeći na zemlji.

Žena koja pogreši, shvati i prihvati svoje greške kad joj se ukaže na to, izvini se istinski iz srca i ne ponavlja istu grešku ponovo.

I prosto je, ženi koja je samosvesna, samostalna i zrela da se uhvati u koštac sa životom nije potrebno ništa osim ljubavi i podrške muškarca koji je mentalno i psihički sposobniji od nje, jer sve ostalo može i sama kupiti i sebi obezbediti.

Život izvan zone komfora i roditeljskog skuta jeste borba. Borba za posao, za za materijalna dobra, za položaj u društvu...

Ne vezujte se za zidove, već tu gde ste uredite svoj dom, način ishrane, način života. Napravite svoj život sebi po meri, jer ako vi nećete, ko će?!

Iza mene je još jedan težak životni period, ali iz njega sam izašla kao apsolutni pobednik. 

I koliko god da deluje nelogično, shvatam da u teškim vremenima ojačam bar duplo, pronadjem neke nove izvore radosti i snage i u sebi izgradim bar jednu kvalitetniju osobinu. Nisam savršena i grešim kao i svi, ali težim da svakog dana budem bolja nego juče i da ljudi koje volim u meni imaju dostojnog prijatelja, partnera ili člana porodice. I ove loše periode shvatam kao sastavni deo života i jedno od iskušenja i ako je u pitanju test izdržljivosti i snage vere, ne prihvatam poraze.

Sve što pred Bogom želim ostvaruje se jedno po jedno, pretpostavljam iz razloga što nemoguće verujem u svoje ciljeve i što nikad u životu nisam bila psihički stabilnija. 

Zadovoljna sam poslovima, saradnicima, životom koji vodimo Bela i ja, ljudima kojima sam okružena i zahvalna sam što ih imam. Ova borba sa sobom bila je ne za lepo, već za zdravo sutra i rezultati su već danas vidljivi. Nakon 60 dana trčanja kad god osetim da ne znam šta bih sa sobom i bez nekog preteranog odricanja - u glavi i duši je potpuni sklad, a i trbušnjaci se već naziru... 

I nije do estetike, treningom sam samo kanalisala neki svoj interni osećaj nemira, ali evo me danas. Ostvarena, organizovana, zadovoljna sobom u svakom smislu i srećna, čak iako stvari nisu baš onakve kakvim sam ih zamišljala i čak iako ima mesta za popuniti neke važne životne uloge.

I nakon svega, zahvalna sam Bogu na svemu i svim ljudima koje je doveo u moj život, možda ne sa ciljem da tu i ostanu, već da me nauče nekim dodatnim vrednostima i da me do kraja oblikuju kao ženu.

Zahvalna sam što sam iz tih odnosa naučila da je svaki dan, svaki sat, svaki minut bitan za život i da je svaki dobro organizovan dan kojim koračaš nasmejan jedan novi životni uspeh, mali, ali značajan za lepo i kvalitetno sutra.

Zahvalna sam jer su jednostavno bili tu da mi prenesu svoju pozitivnu energiju koja mi je bila preko potrebna, ma koliko ja bila pozitivna i nasmejana, jer je i nama hrabrima ponekad potrebna snaga.

Nastaviću da verujem u svoja uverenja iako sam u tome sama i sa verom u Boga strpljivo čekati prave trenutke za lepe i velike odluke koje mi tek predstoje u budućnosti. 

Do tada sam tu, gde sam i bila...

Ostaću dosledna svojim stavovima, odlukama i principima, kao i rečima koje sam ne tako davno izgovorila i uživaću u svojoj tišini ma koliko ona trajala, jer nakon velikih dela, neke je rečenice sasvim suvišno izgovarati dvaput...

A sve to u svoje vreme dodje na pravo mesto... 

 

Razlike

Živimo brzo, hodamo brzo...

U brzini popunjavamo uplatnice, skrolamo ekrane, gledamo, a ne vidimo dalje od nosa zapravo.

Sudaramo se u banci, u prodavnici, u prolazu još jednog dana koji kao nevreme prolazi ostavljajući samo još jedan datum u kalendaru prekrižen.

Hodam i ja. Desi se da žurim, ali pokušavam obratiti pažnju na stvari oko sebe i tako primetim dosta stvari koje me, po nečijoj logici, ne bi ni trebale zanimati. Ali primetim!

Primetim kesu koja tumara ulicama na vetru, pokupim je i bacim u kantu. Primetim ženu koja prosi i skuplja sitne kovanice po kutiji, pa joj pružim osmeh i papirnu novčanicu, meni ne znači puno, a njoj je možda obrok. Primetim dedu koji vugli stare pocepane cekere pa mu priskočim u pomoć bez da pitam da li mu pomoć treba. Platim ako vidim da ispred mene u redu prebiru po sitnišu. Sačekam da žena koja kisne udje u zgradu, zadržim lift da ne čeka tako mokra. Primetim da je dvorište pored mog neuredno pa uredim koliko mogu. 

Primetim između ostalog i da se ljudi sve manje smeju...

Gledajući iz ove perspektive i radeći sve te stvari za druge bez ikakvog razloga, često me pitaju zašto trošim svoje vreme ili energiju i trud. A ja njih pitam, zašto oni nemaju ni vremena, ni energije ni volje da danas urade nešto lepo za nekoga, bez da im neko plati za to. I zanima me gde žure, zašto su tako sebični ili kako to da imaju toliki nedostatak empatije da ništa osim sebe ne gledaju. I nekako se ne razumemo.

Posmatram ja njih, posmatraju oni mene...

Živeći u potpuno različitim svetovima. Iz druge dimenzije gledamo jedni na druge kao čudake.

Ja koja imam vremena da "vidim", imam vremena pomognem ljudima na ulici i primetim svašta. 

I sa druge strane oni koji dalje od sebe ne vide.

Ja koja energijom otvaram mnoga vrata, redovno dobijam osmehe i sreća mi lupa na vrata čak i kad pameti nemam, i oni koji tako zarobljeni u svojim obavezama nemaju vremena ni za šta, a kamoli da čitaju ove moje škrabopise.

Razlika između nas postoji i prava je sreća što je tako. Nesreća je kad ste vi TA osoba koja pomera planetu svojom energijom, nosite sa sobom sreću, osmeh vam je prirodno stanje, a zarobite se u društvu ljudi kojima vaša energija smeta i koji vas gledaju kao čudaka koji se bakće s glupostima.

Neki ljudi nisu rođeni za kalup, ali neki toga uopšte toga nisu ni svesni.

Nekome će čitajući ovo proći kroz glavu koliko li sam vremena izgubila pišući ovo i što uopšte gubim svoje vreme na to... 

I znate šta, to je sasvim ok, zato i jesmo različiti.🥰

Ne znam za vas, ali u mom svetu nema mesta za malodušnost. Nema mesta za visok ton, grube reči, nema mesta za prazan hod i za kukanje u bilo kom tonalitetu.

IMAM VREMENA da ovo pišem i imam vremena da pokupim kesu i imam vremena da 6 dana tražim poklon za ljude koje volim jer mi je stalo da to ne bude bilo kakav poklon, već onaj pravi poklon.☺️ 

I imam vremena za šetnju i imam vremena za trening i imam vremena da svojoj staroj komšinici obrišem prašinu jer želim da imam vremena za sve u životu, a ne da život prođe pored mene dok ja trčim za poslom, prevozom ili bankom.

Imam vremena i da sve ovo napišem.☺️

I bez obzira na to što nemamo isto mišljenje, činjenica je da lepa reč, lep gest i osmeh nikada neće izgubiti svoju vrednost. A ako vi to ne znate da cenite... Šteta. 

Šteta za vas.😊

Dubine

 Kažu da neke rane u životu nikada ne zacele...😔

Kada sam prvi put u životu čula ovu rečenicu bila sam mlada i potpuno nezrela da je shvatim. Što ne bi zarasle? Učili su me u školi da koža ima sposobnost da se sama regeneriše i što ne bi zarasle?

Nisam baš razumela da se ispod ove rečenice krije njena dubina koju ja kao osoba bez životnog iskustva nisam mogla da razumem.

Hodala sam, kao i obično, lakim korakom i vedrog raspoloženja. Mada ništa drugo nije bilo kao inače... Umesto pijace, bio je nadvožnjak, umesto prodavnica, bile su kancelarije, umesto prolaza, bio je dom.

Zastala sam na trenutak da osmotrim, zbunjena i iznenađena, kako je moglo sve da se promeni tako brzo...?🙄

Posmatrala sam ljude koji su isto tako kao i ja zbunjeni tumarali prolazom i činilo se da nisam jedina koju je ovo iznenadilo.

Ušla sam u jednu od prostorija da zamolim da mi kažu šta se to, dovraga, desilo. Gde su nestale prodavnice, auta, tezge, svi oni ljudi i kako su mogli za jedan dan ovde napraviti zgradu?!

Hodala sam okolo tražeći odgovore, kad najednom, u daljini, čula sam dobro poznat glas... 

Bio je isti kao i inače, samo sporiji. Obraćala se gospođi preko puta mene, zvučalo je kao da je dobro, ali trebala joj je pomoć.

Ma da li je to ONA ili mene uši varaju!?

Okrenula sam se i ugledala NJU! Moju baku! 

Potrčala sam za njom, da mi ne umakne. Vrata su mi se umalo zatvorila, ali uspela sam da uđem za njom i da je stignem.

Bila je sporija nego inače, ali istog onog vedrog i neukrotivog pogleda i oštrog uma.

U trenutku ustuknuh, svesna da ću je moći dodirnuti i ugledah još jedno poznato lice koje mi je pružilo ruku u znak pozdrava i podrške.

Suze su mi na oči krenule! Od sreće ili od tuge, upitno je, jer srce je drhtalo od radosti što je opet vidi, ruke su letele ka njoj da je dodirnu, ali glava se sama sa sobom borila je li ovo istina i da li se ovo zaista dešava...

Napolju je pljuštala kiša, nebo se sa zemljom sastavljalo i taj zvuk pljuska koji dopire s vana mešao se sa njenim glasom. Suze su mi oblile lice od emocija koje su se u meni u istom trenutku sastavile. 

Kiša je taman malo utanjila, kad je napokon izgovorila: "Nije trebalo ovakvu da me vidiš, nemoj da plačeš."

Uhvatila sam je za ruku i osetila onaj poslednji trzaj pre nego što je otišla. I dalje sam je videla i njen glas je odzvanjao u mojoj glavi: "Nije trebalo..." 

"Nemoj da plačeš" 

... 

Jutros sam se probudila uplakana i borila se sama sa sobom da nastavim da spavam. Zapravo da nastavim da sanjam. Bio je to samo san.🙄

Kiša je zaista padala i nebo je plakalo za njom i saosećalo sa mnom. Bilo je u tom snu mnogo dubine koju vam rečima ne mogu opisati, ali sigurna sam da znate o čemu pričam i da svako od vas u toj dubini nekog svog oseća kao što ja osećam nju. 🤍

I apropo one moje rečenice s početka, koža zaraste, rane se zatvore, vreme učini svoje, ali istina je da ono što u dubini nosite sa sobom nikada ne prestane... 

Živa si dok ja budem živela i pamtiću te samo nasmejanu, bako sa velikim B. ❤️

Karantin

 Ja ne pamtim, ali kažu ljudi, preživeli smo i gore.

Kažu bitno da ne puca.

I nisam sigurna, ali otkad znam za sebe nekako se sve loše uvek dešavalo negde, nekome, tamo daleko... 

Po prvi put u životu, lice u lice sa svetskom pandemijom, shvatam da, uglavnom, ljudi imaju većih problema u dubini duše, od onih koje ih s vana zadese. 

Pet dana od početka karantina, postalo je normalno. Živ se čovek na sve navikne, pa tako i da na ulicu ne sme izaći bez maske i da su mu rukavice obavezan deo opreme, kao jakna ili obuća. Postalo je normalno da hodamo s maskama u toj meri da ti bude neobično kad sretneš nekoga ko je ne nosi. 

Lako se čovek navikne na ono što mora, a na dobro, još lakše...😊

Nemojte me shvatiti pogrešno, nije strašno ne izaći iz kuće 10, 15, 20 dana.

I nije strašno ne popiti kafu u kafiću i ne uraditi veštačke nokte. I nije strašno ostati u stanu u kome imaš dostupan internet i mogućnost da preko njega zaviriš na drugi kraj sveta i kontakt sa svima koje voliš. Strašan je onaj psihički osećaj pritiska, jer dušu ne možete strpati u karantin!

Njoj je potreban prostor, sloboda da se kreće, da lako donosi odluke i da kreativno ispuni svoje vreme bez da nekome polaže račune. Potreban joj je mir, oslonac i podrška, energija da prebrodi sve ove dane nastale usled fizičkog ograničavanja kretanja. Potrebna joj je motivacija i snaga da izgura predstojeće dane kojima se unapred i ne zna broj. 

Stoga, budite razumni... 

Pustite je da prošeta.

Zavoli sebe

Od svih ljubavnih priča koje sam u životu čula najviše volim priču koja kaže 'toliko sam se smejala, da nisam ni primetila da sam se udala za njega... 😁 A od svih lekcija koje sam naučila protekle godine, ona o sebi mi je najdraža. 🥰

Iz svih životnih borbi, naučila sam izboriti se za sebe, za svoje stavove, svoje principe i sopstvene vizije. Naučila sam živeti sama sa sobom i boriti se za svoje ciljeve.
Naučila sam da samoća ne mora nužno značiti nezadovoljstvo, a pogotovo kada bude stvar izbora.
U situaciji kada je trebalo izabrati između tuđih očekivanja i sebe, izabrala sam da dalje nastavim sama. 😊

Činjenica je da neizvesna budućnost ima neku svoju draž. Činjenica je da ne znam šta me očekuje sutra, ali znam da jedva čekam da svane.🥰 Da svak
i naredni dan iskoristim najbolje što mogu, da provedem na poslu, sa prijateljima, sa porodicom ili svojom čupavicom bez previsokih očekivanja od sebe. Nemam recept za savršen odnos, ali u svakom slučaju, od srca vam dajem savet, ne smanjujte svoje kriterijume samo zato da ne biste ostali sami.

Oslobodite se kancerogenih osoba, toksičnih odnosa i ljudi kojima vaša energija smeta. Smejte se, osmeh je besplatan, a ljudima popravlja dan, leči rane, greje dušu. Volite. Da biste bili voljeni, volite. Ljubav se ljubavlju vraća i osmehu se osmehom uzvraća. 😊

I ne pristajte na kompromise kada su u pitanju emocije.

Zaslužujete podršku, jer u porodici je oslonac za sve važne životne korake.
Zaslužujete dobru komunikaciju, jer je ona temelj kvalitetnog odnosa, veze i braka.
Zaslužujete biti nečije jedva čekanje i nedostajanje kad niste tu.
Zaslužujete da čujete "Ostavi to, teško je, ja ću ti pomoći".
Zaslužujete da čujete "Nisi sama".
Zaslužujete da čujete "Nemoj da brineš, završiću ja to".
Zaslužujete da vam neko kaže "Vozi polako i javi se kad stigneš" bez obzira na relaciju koju vozite i na dugogodišnje iskustvo u saobraćaju.
Zaslužujete da vam poljupci budu isprepleteni osmesima.
Zaslužujete da ste nekome bitni. Baš vi, baš takvi, baš tako glasni. 😊

Ne dozvolite da osudite sebe na vezu bezveze, tek da imate nekoga i ne nalazite opravdanja za one kojima je svejedno da li ste tu, koji vas ne primećuju, kojima je svejedno da li ste to vi ili neko drugi i koji bi vas u bilo kom smislu lako zamenili. Ne smanjujte srce za 5 brojeva samo da biste udovoljili nečijim očekivanjima ili sujeti.
Pogrešno je verovati da se uz mnogo odricanja, prilagođavanja i borbe može postići dobar odnos, jer ta tri pojma nikako nisu sinonim za ljubav.

Budite nečija motivacija.
Budite nečija snaga.
Budite nekome vetar u leđa.
Dopustite nekome da vas razmazi.
Dopustite nekome da pridrži vaš svet ako krene da se ruši, jer nije sramota imati oslonac, ma koliko da ste samostalni.

Nije jednostavno, ali prestanite se baviti materijalnim stvarima i gradite sebe i dobar odnos sa ljudima koje volite. Kuća vam neće reći da vas voli, neće ni dobar auto, ni posao, ni tri firme. Stvorite svoju magiju i uredite svoj svet onako kako ste ga zamislili, jer ako vi to ne uradite, ko će?! :)

Kutija od banane

Znate li čemu sve mogu služiti kutije od banane?

Jednom sam čuo jednu tako tužnu priču o dečaku koji je odrastao u kutiji od banane...
Kad to kažu njegovi roditelji, nisu mislili bukvalno, ali govorili su mi o tužnom periodu njegovog odrastanja kad se mukotrpno zarađivalo za koricu hleba radeći na uličnoj tezgi. Nikad do tada, nije mi palo na pamet da kutija od banana može služiti da u nju staviš dete dok radiš na ulici, jer ga nemaš kome ostaviti i nema ga ko pričuvati... Nikad do tada nisam razmišljao o tome kako je kad si sam i kad stvarno nemaš kome... ostaviti dete, psa...kome otići... 😏 Ta priča nekako se urezala u pamćenje za života i uvek kad vidim kutije od banane padne mi na pamet jedan dečak, jedan život, jedan, sada, čovek koji ni sam možda nije svestan koliki je period svog života proveo u kutiji od banane...😊

Ukoliko niste znali, osim toga, u kutiji od banane možete spakovati dosta suvišnih stvari za odlaganje u ostavi ili transport, a možete spakovati i život koji ste živeli godinama unazad...
Kutija sa stvarima, kutija sa ukrasima, kutija sa snovima, jedna po jedna na gomili čine jednu ozbiljnu brojku vrlo značajnih kutija od banane u koje ja trenutno gledam i ne znam odakle da počnem...😊

No dobro, ne treba priču o kutijama pogrešno shvatiti, nije problem raspremiti par kutija od banane. 😂
Samo dok gledam u njih naglas razmišljam kako je nezgodno kad nemaš kome otići, prepustiti neku obavezu, ispričati dan...

I iako se tako zove, poenta ove priče uopšte nije u kutijama.😊

Gledajući u njih samo konstatujem da čovek nije srećan kada kroz dobre ili loše životne situacije prolazi sam... 😔