Karantin

 Ja ne pamtim, ali kažu ljudi, preživeli smo i gore.

Kažu bitno da ne puca.

I nisam sigurna, ali otkad znam za sebe nekako se sve loše uvek dešavalo negde, nekome, tamo daleko... 

Po prvi put u životu, lice u lice sa svetskom pandemijom, shvatam da, uglavnom, ljudi imaju većih problema u dubini duše, od onih koje ih s vana zadese. 

Pet dana od početka karantina, postalo je normalno. Živ se čovek na sve navikne, pa tako i da na ulicu ne sme izaći bez maske i da su mu rukavice obavezan deo opreme, kao jakna ili obuća. Postalo je normalno da hodamo s maskama u toj meri da ti bude neobično kad sretneš nekoga ko je ne nosi. 

Lako se čovek navikne na ono što mora, a na dobro, još lakše...😊

Nemojte me shvatiti pogrešno, nije strašno ne izaći iz kuće 10, 15, 20 dana.

I nije strašno ne popiti kafu u kafiću i ne uraditi veštačke nokte. I nije strašno ostati u stanu u kome imaš dostupan internet i mogućnost da preko njega zaviriš na drugi kraj sveta i kontakt sa svima koje voliš. Strašan je onaj psihički osećaj pritiska, jer dušu ne možete strpati u karantin!

Njoj je potreban prostor, sloboda da se kreće, da lako donosi odluke i da kreativno ispuni svoje vreme bez da nekome polaže račune. Potreban joj je mir, oslonac i podrška, energija da prebrodi sve ove dane nastale usled fizičkog ograničavanja kretanja. Potrebna joj je motivacija i snaga da izgura predstojeće dane kojima se unapred i ne zna broj. 

Stoga, budite razumni... 

Pustite je da prošeta.