Razlike

Živimo brzo, hodamo brzo...

U brzini popunjavamo uplatnice, skrolamo ekrane, gledamo, a ne vidimo dalje od nosa zapravo.

Sudaramo se u banci, u prodavnici, u prolazu još jednog dana koji kao nevreme prolazi ostavljajući samo još jedan datum u kalendaru prekrižen.

Hodam i ja. Desi se da žurim, ali pokušavam obratiti pažnju na stvari oko sebe i tako primetim dosta stvari koje me, po nečijoj logici, ne bi ni trebale zanimati. Ali primetim!

Primetim kesu koja tumara ulicama na vetru, pokupim je i bacim u kantu. Primetim ženu koja prosi i skuplja sitne kovanice po kutiji, pa joj pružim osmeh i papirnu novčanicu, meni ne znači puno, a njoj je možda obrok. Primetim dedu koji vugli stare pocepane cekere pa mu priskočim u pomoć bez da pitam da li mu pomoć treba. Platim ako vidim da ispred mene u redu prebiru po sitnišu. Sačekam da žena koja kisne udje u zgradu, zadržim lift da ne čeka tako mokra. Primetim da je dvorište pored mog neuredno pa uredim koliko mogu. 

Primetim između ostalog i da se ljudi sve manje smeju...

Gledajući iz ove perspektive i radeći sve te stvari za druge bez ikakvog razloga, često me pitaju zašto trošim svoje vreme ili energiju i trud. A ja njih pitam, zašto oni nemaju ni vremena, ni energije ni volje da danas urade nešto lepo za nekoga, bez da im neko plati za to. I zanima me gde žure, zašto su tako sebični ili kako to da imaju toliki nedostatak empatije da ništa osim sebe ne gledaju. I nekako se ne razumemo.

Posmatram ja njih, posmatraju oni mene...

Živeći u potpuno različitim svetovima. Iz druge dimenzije gledamo jedni na druge kao čudake.

Ja koja imam vremena da "vidim", imam vremena pomognem ljudima na ulici i primetim svašta. 

I sa druge strane oni koji dalje od sebe ne vide.

Ja koja energijom otvaram mnoga vrata, redovno dobijam osmehe i sreća mi lupa na vrata čak i kad pameti nemam, i oni koji tako zarobljeni u svojim obavezama nemaju vremena ni za šta, a kamoli da čitaju ove moje škrabopise.

Razlika između nas postoji i prava je sreća što je tako. Nesreća je kad ste vi TA osoba koja pomera planetu svojom energijom, nosite sa sobom sreću, osmeh vam je prirodno stanje, a zarobite se u društvu ljudi kojima vaša energija smeta i koji vas gledaju kao čudaka koji se bakće s glupostima.

Neki ljudi nisu rođeni za kalup, ali neki toga uopšte toga nisu ni svesni.

Nekome će čitajući ovo proći kroz glavu koliko li sam vremena izgubila pišući ovo i što uopšte gubim svoje vreme na to... 

I znate šta, to je sasvim ok, zato i jesmo različiti.🥰

Ne znam za vas, ali u mom svetu nema mesta za malodušnost. Nema mesta za visok ton, grube reči, nema mesta za prazan hod i za kukanje u bilo kom tonalitetu.

IMAM VREMENA da ovo pišem i imam vremena da pokupim kesu i imam vremena da 6 dana tražim poklon za ljude koje volim jer mi je stalo da to ne bude bilo kakav poklon, već onaj pravi poklon.☺️ 

I imam vremena za šetnju i imam vremena za trening i imam vremena da svojoj staroj komšinici obrišem prašinu jer želim da imam vremena za sve u životu, a ne da život prođe pored mene dok ja trčim za poslom, prevozom ili bankom.

Imam vremena i da sve ovo napišem.☺️

I bez obzira na to što nemamo isto mišljenje, činjenica je da lepa reč, lep gest i osmeh nikada neće izgubiti svoju vrednost. A ako vi to ne znate da cenite... Šteta. 

Šteta za vas.😊