Kažu da neke rane u životu nikada ne zacele...😔
Kada sam prvi put u životu čula ovu rečenicu bila sam mlada i potpuno nezrela da je shvatim. Što ne bi zarasle? Učili su me u školi da koža ima sposobnost da se sama regeneriše i što ne bi zarasle?
Nisam baš razumela da se ispod ove rečenice krije njena dubina koju ja kao osoba bez životnog iskustva nisam mogla da razumem.
Hodala sam, kao i obično, lakim korakom i vedrog raspoloženja. Mada ništa drugo nije bilo kao inače... Umesto pijace, bio je nadvožnjak, umesto prodavnica, bile su kancelarije, umesto prolaza, bio je dom.
Zastala sam na trenutak da osmotrim, zbunjena i iznenađena, kako je moglo sve da se promeni tako brzo...?🙄
Posmatrala sam ljude koji su isto tako kao i ja zbunjeni tumarali prolazom i činilo se da nisam jedina koju je ovo iznenadilo.
Ušla sam u jednu od prostorija da zamolim da mi kažu šta se to, dovraga, desilo. Gde su nestale prodavnice, auta, tezge, svi oni ljudi i kako su mogli za jedan dan ovde napraviti zgradu?!
Hodala sam okolo tražeći odgovore, kad najednom, u daljini, čula sam dobro poznat glas...
Bio je isti kao i inače, samo sporiji. Obraćala se gospođi preko puta mene, zvučalo je kao da je dobro, ali trebala joj je pomoć.
Ma da li je to ONA ili mene uši varaju!?
Okrenula sam se i ugledala NJU! Moju baku!
Potrčala sam za njom, da mi ne umakne. Vrata su mi se umalo zatvorila, ali uspela sam da uđem za njom i da je stignem.
Bila je sporija nego inače, ali istog onog vedrog i neukrotivog pogleda i oštrog uma.
U trenutku ustuknuh, svesna da ću je moći dodirnuti i ugledah još jedno poznato lice koje mi je pružilo ruku u znak pozdrava i podrške.
Suze su mi na oči krenule! Od sreće ili od tuge, upitno je, jer srce je drhtalo od radosti što je opet vidi, ruke su letele ka njoj da je dodirnu, ali glava se sama sa sobom borila je li ovo istina i da li se ovo zaista dešava...
Napolju je pljuštala kiša, nebo se sa zemljom sastavljalo i taj zvuk pljuska koji dopire s vana mešao se sa njenim glasom. Suze su mi oblile lice od emocija koje su se u meni u istom trenutku sastavile.
Kiša je taman malo utanjila, kad je napokon izgovorila: "Nije trebalo ovakvu da me vidiš, nemoj da plačeš."
Uhvatila sam je za ruku i osetila onaj poslednji trzaj pre nego što je otišla. I dalje sam je videla i njen glas je odzvanjao u mojoj glavi: "Nije trebalo..."
"Nemoj da plačeš"
...
Jutros sam se probudila uplakana i borila se sama sa sobom da nastavim da spavam. Zapravo da nastavim da sanjam. Bio je to samo san.🙄
Kiša je zaista padala i nebo je plakalo za njom i saosećalo sa mnom. Bilo je u tom snu mnogo dubine koju vam rečima ne mogu opisati, ali sigurna sam da znate o čemu pričam i da svako od vas u toj dubini nekog svog oseća kao što ja osećam nju. 🤍
I apropo one moje rečenice s početka, koža zaraste, rane se zatvore, vreme učini svoje, ali istina je da ono što u dubini nosite sa sobom nikada ne prestane...
Živa si dok ja budem živela i pamtiću te samo nasmejanu, bako sa velikim B. ❤️
