Bučna tišina

Moja četiri zida i tišina koju više ni krici, ni urlici ne ometaju.
Kakva je ovo tišina koja mi izjeda promrzle prste? Kakav je ovo tunel kojim koračam mesecima unazad, a nikako da ugledam tračak svetlosti? Kakvo je ovo cupkanje u mestu iz koga bespomoćno pokušavam da iskoračim? Kakvo je ovo vreme koje već dugo izmiče pod mojim nogama i ne ostavlja tragove?
Šta me je ovo sustiglo?!

Dan je kao i svaki drugi, običan, jednostavan, prazan. U prostoriji osećam miris samoće i čujem samo prazan hod svog starog, zidnog sata i čini mi se kako su jedino njegovi koraci nastavili da žive u onom tačnom vremenu. Samoća i tišina su mi sada najgori neprijatelji. Zidovi su izobličeni, tmurni i goli. Odišu netrpeljivošću.

 Otišao bih odavde da imam kuda da krenem. I nije da nisam pokušao, ali uvek su me sopstveni strahovi spoticali. Od tada je moj život dobio drugačije konture, a boje koje bi trebalo da vidim su izvan mogućnosti mojih očnih jabučica…

Više ni ne brojim godine za sobom, jer teku kao prestupne. Kada bih tu činjenicu pokušao da svedem na jedan prost broj, izgubio bih sopstveni identitet. A to je jedino što mi je još ostalo!
U svom ovom neznanju ponekad se zapitam zašto uporno želim da uhvatim neuhvatljivo, zašto se uporno trudim da se takmičim sa šestim čulom svog beznadja?! Odgovora nikako da nadjem. I šta je uopšte moj život?! Savršenstvo bez lepote, strast bez privlačnosti, uvek korak od sreće ili još dva do propasti!?

Prilike su sudbinske, mogućnosti su vremenske, ali izbor je samo moj. A moje telo je suviše slabo da išta promeni i s vremenom sam postao samac, čudak, grešnik… Ali, moje greške nisu pogubne za čitavo čovečanstvo. Da jesu, lakše bih taj teret s ljudima podelio.
A ovako, moje greške mene bole. Mene koštaju! Mene izjedaju! Teret je u mom slučaju težak kao čitav univerzum… A ja… Ja sam samo čovek. OBIČAN čovek.

Kako dan izmiče osmelio sam se da provirim napolje, jer će me ova samoća ubiti ovde i niko neće primetiti da me nema. Nikome neću zafaliti. Majušni čovek u meni se uplašio  i savest mi nalaže da preduzmem nešto. Ispred moje stare kućice nalazi se reka, koja već godinama mirno teče. Čim sam ootvorio kapke i pustio svetlost u ova četiri zida, kiša je pljusnula, vetar je počeo lomiti grane breza, grom je nemilosrdno udario u ostatke mog života. Trošni zidovi su se srušili, breze su pale na tlo kao pokunjeni borci u nemilosrdnoj borbi sa životom.
A ja…ostao sam ovde. Živ sam. Život me je nagradio. Dišem. Mrdam. Ostao sam bez materijalnih stvari, ali i i dalje sebe smatram bogatim čovekom. Imam svoje dve ruke i glavu na ramenima. Izgleda da mi je viša sila poslala znak koji će me naterati da se trgnem iz ove mizernosti…

Život me je naučio da biram pravac, gradim sebe i ulažem jedino u svoju ličnost. On mi je davao putokaze gde da idem, kako da stignem  i zašto da ne stanem, ali ja sam se na tom putu nekako izgubio… Bilo je teško priznati dugima, bilo je teško priznati sebi, ali ja sam ostao uskraćen izbora. Putokaz se sakrio i mudro ćuti. Promašio sam skretanje i ne umem se vratiti…
Tada sam sebi morao priznati da se bojim vatre i vode, sunca i snega, neba i zemlje i da nisam sebi našao mesto pod nebeskim svodom. Za moj metabolizam je to previše. Ja sam samo majušno, bespomoćno biće, šćućureno u telu odraslog čoveka, uokvireno prethodnim životnim iskustvom, sebično nastrojeno i prema sebi i prema drugima, ukopano u mestu i bez imalo hrabrosti da išta promeni.

 I ponovo nemam s kim tugu podeiliti. Sam sam sebi tamu izabrao.