Život k’o pokretna traka.
Na početku postojiš,
ali nesvestan svog postojanja. Ne znaš, ne osećaš, ne vidiš. Šteta što ne vidiš
i što dok ti ne kažu, nisi svestan da su beskrajni broj puta odgledali svaki
milimetar tvoga lica i tela i da te neko napamet zna. No, čini se tako nevažno
za tebe u tom trenutku, tebi nije poznato tvoje postojanje. To što ti to ne
znaš i ne vidiš, naravno, ne menja činjenicu da si nekom ceo svet.
Onda progledaš. Vidiš boje, oblake i sunce. Drveće i lišće.
Sneg i kišu. Vetar te olako nosi, te tražiš ruku da te pridrži. Jedna velika
ruka u čijoj si potpuno bezbedan. I šćućuren. Ta ista te zagrli, pokrije,
pomazi. Ta ista te nauči kako se crta linija, krug i prvo slovo. Ali ti stvarno
ne shvataš šta u tome
ima tako važno… K’o i
da je čitav smisao u tome nacrtati kišobran. Nije, ali kasnije ćeš shvatiti da je
sve imalo smisla.
Onda progovoriš. Mislim, ne znaš ti šta si to uradio, ali
osetiš da se zaista nešto čudno dešava oko tebe kad svi kao papagaji ponavljaju
ta-ta, ma-ma. Pa i ptice bi zapamtile, a
ne ti. Doduše, nećeš naučiti da kažeš ‘infrastruktura’, ali pohvataš one
osnovne stvari. I svi ti se nekako dive. Oduvek su ti se obraćali i pričali sa
tobom, onako umiljato, ali sada i ti značajno iskazuješ svoje mišljenje. Vel’ki
čovek.
Onda prohodaš. Naučiš da koristiš svoje noge i da odeš baš do onog velikog medveda kojeg želiš, a ne da ti uvaljuju male jednobojne lopte i lego kocke. Onda se nasmeješ glasno, toliko da nasmeješ sve te velike ljude koji ozareno blenu u svaki tvoj pokret.
Medved ubrzo postane dosadan i jednostavno ga tu ostaviš, baciš i uzmeš novu igračku koju si nedavno dobio. Ona je bar šarena.
Tvoj hod je mehanička
radnja, i ne shvataš da je važna sve dok jednom ne budeš sprečen iz nekog
razloga. I u jednom trenutku možeš sve sam. Zapravo, ni ne sećaš se trenutka
kada ti je prestala trebati pomoć. Godine prolaze pred tvojim očima, a ti o
njima i ne razmišljaš.
Trošiš ih neracionalno i ne računaš da će ti nekad možda zafaliti.
Tako neumorno hodajući putevima bez cilja, tek ponekad nabasaš na ono što vredi
pogledati. Prizori se smenjuju jedan za drugim, i često su lepi, ali
jednoličnost u tebi ne dozvoljava da ih razlikuješ. Ti vidiš mnogo ljudi, ti
upoznaš mnoge od njih, neki ti čak i zatrebaju, recimo onda kada ti ispadne prvi
zub, podereš koleno prvi put ili dobiješ prvu lošu ocenu. Onda te uče da i
greške imaju svoju svrhu. Padaš, ustaješ, zaobilaziš prepreke na koje nailaziš.
Ti živiš sitna zadovoljstva i prolazne trenutke, jer tebi to tada zapravo i
odgovara, bežiš od trajnosti, zalaziš u površne predele i dodiruješ samo
površinski sloj ljudskosti, jer, tebi ne treba više. Ti živiš noću. Noću kada
zalaziš u masu ljudi koja ima iste potrebe kao tvoje, daj samo gužve, buke i
skači koliko ti noge dozvole. Njiši se, pleši i ne misli na sutra. Dan ti nije
teško ispuniti, jer ga uglavnom prespavaš.
A onda zavoliš. Tu prestaje sva tvoja logika, sud i razum. Onda
zapravo odrasteš. Primetiš da nisi više sam sebi dovoljan i da je tvoj svet
dovoljno veliki da u njemu živi još neko. Tu prestanu da važe sva pravila koja
si postavio do tada, tu više igra ne postoji. Naučiš onu finu razliku izmedju držanja za ruke
i otkrivanje duše i osetiš da je zaista lepo osećati se zaštićeno i znati da
postoji neko kome ćeš i onda kada tvojih roditelja ne bude, biti čitav svet.
A moja životna traka nije ni napola…
Ukoliko danas slavite nešto, sretno vam bilo.
Meni je svaki dan praznik, jer volim.
